PRIČA DEVOJKE KOJA JE POSTALA ŽENA U 15. GODINI: Ne kajem se zbog odluke da rodim dete

Ni ja nisam bila izuzetak, uostalom, ko je lud da čeka brak da bi imao seks, razmišljala sam ja.

Sećam se da sam jednog jutra ispričala drugarici iz klupe da nam je pukao kondom.

„Nema veze, dešava se svima. Sigurna sam da ćeš biti okej“, uveravala me je.

A onda sam se zaljubila. Do koske! A kada imate 15 godina, i nije vam potrebno previše vremena.

DA, Hoću, razmišljala sam usebi, pa ovo je godina kada ću ići na toliko ludih zabava, konačno dobiti vozačkudozvolu i, naravno, otići na matursko veče. Ipak, crv sumnje nije mi dao mira, pa bih povremeno upadala u sopstvene dubioze zastrašujućih misli koje bi mi opsedale glavu satima.

Nekoliko meseci bez menstruacije nije bilo toliko neuobičajeno, razmišljala sam, ionako mi je telo nezrelo, biće potrebno par godina da se hormoni dovedu u balans. Nije bilo nikakavih znakova da sam trudna sve dok se jednog jutra nisam pogledala u ogledalu i videla grudi dva broja veće!

A onda sam pomislila da sam ipak u drugom stanju.

Otišla sam sa prijateljicama do laboratorije i uradila test na trudnoću. Nikada neću zaboraviti trenutak kada sam ugledala mali „plus” znak. Zavrtelo mi se u glavi i u tom jednom jedinom trenutku ceo život mi je prošao pred očima. Onakav kakav je mogao da bude.

Nisam planirala da odmah kažem roditeljima, jer nisam znala kako će reagovati, ali sam takođe znala da neću moći još dugo da tu tajnu držim za sebe. A onda je jedna drugarica rekla drugoj drugarici i vrlo brzo saznala je i jedna majka, pa su svi zajedno došli u moje dvorište zahtevajući od mene da ni po koju cenu ne abortiram.

Nisam odlučila da li ću abortirati ili ne, ali sam bila sigurna da je to samo moja odluka koju bi trebalo sama da donesem.

Saterana u ćošak, konačno sam skupupila hrabrost i kazala roditeljima da sam trudna. Ispostavilo se da je to bila najbolja odluka koju sam donela. Nisu želeli da me pritiskaju, pustili su me sama da odlučim. Moj dečko je rekao svojima, a onda su se naši roditelji dogovorili da nas podrže, ma šta mi odlučili. Ipak, i uz svu tu podršku bilo je grozno. Snovi o fakultetu su nestali, a tinejdžerske stvari koje sam obožavala zamenila sam trudničkom odećom. Bila sam osramoćena, depresivna i nesrećna.Nova školska godina počela je bez mene, a ja sam dobila privatne časove kod kuće, izolovana od života. Možda mi je bilo i teže što su me prijatelji posećivali jer bih slušala sve ono što propuštam. I što se nikada neće vratiti.

Dečko i ja smo se stalno svađali, čak nismo mogli ni da se dogovorimo za ime deteta.Kada sam se porađala, pored mene su bili moja majka, dečko i njegova majka. Porodila sam se bez epidurala i rodila zdravu i divnu devojčicu.

Ipak, uz svu podršku koju sam imala bilo mi je teško sa bebom, toliko toga je trebalo da naučim… Divim se majkama koje se hrabro odluče da podižu dete same. Živeli smo sa mojim roditeljima, koji su nam mnogo pomagali oko deteta. Završila sam školu, pa koledž i postala medicinska sestra. Prošlo je 20 godina, a moj dečko postao je uzoran, predivan otac, iako više nismo zajedno. Vidim ga kao velikog prijatelja na koga bih uvek mogla da se oslonim. Naša ćerka je danas predivna devojka i odlična studentkinja inženjeringa.

Ljudi obično misle da su me kao tinejdžerku primorali da rodim dete, roditelji, zajednica… Ipak, nije tako. Bila je to moja odluka. I bila je to najbolja odluka koju sam mogla da donesem. Volela bih da sam majčinstvo bolje isplanirala, ali kad god došlo, uvek je dragoceno.

(goodhousekeeping.com