Moja prijateljica ima prijateljicu koja ima samo nju i može da računa samo na nju- nema rešeno stambeno ni egzistencijalno pitanje, nema roditeljski dom u koji može da se vrati, nema uticajne prijatelje koji je mogu nagurati bilo gde da za bilo koje pare rinta, ako treba i od jutra do sutra kako bi se bar osećala bolje nego što se oseća sada kada je bez posla.

Ima ona, doduše, i struku i zanat i minuli rad, da ne kažem biografiju, kojom se može podičiti. Ima znanje- danas kada sve ima ne Guglu malo kome potrebno, iskustvo- danas kada je što si nesposobniji to si podobniji, rezultate- danas, kada nikoga nije briga šta si i gde si bio i šta si u-radio.

Nedavno, kada je čuo, i to ulepšanu verziju priče o tome gde je sada (ulepšanu u tom smislu da je prećutala najgore), njen kolega iz prošlosti je zaplakao. I sam ponudio da joj pomogne, znajući njene kapacitete, koliko sutra. Posle nekoliko takvih “sutra” prestala je da ga poziva.

Predlagala sam joj nekoliko ideja za angažovanje o kojima sam saznala na netu i za koje znam da bi joj pomogle makar za period dok se ne snađe, dok ne stane na noge. Svaku je dočekala, ne mogu reći s odbijanjem, ali s desetinama razloga opravdanja i obrazlaganja zašto to nije za nju i zašto ona ne veruje da baš tu ne bi džabe gubila vreme i zašto…

Na kraju današnjeg višesatnog telefonskog razgovora, kada je istrošila sav mogući arsenal opravdanja za neprihvatanje čak i da razmišlja na ideju tuitu, nešto se prelomilo u njoj i onda je rekla:

“To je zato što ja ne verujem u sebe. Što ne volim sebe onoliko koliko bi trebalo. Što me nisu naučili da držim do sebe i da pravilno vrednujem sopstvenu vrednost.”
A biografija- OVOLIKA!

Nema toga što ona nije mogla da uradi i gde ona nije mogla da stigne- u ona normalna vremena kada se znalo ko kosi, a ko vodu nosi. Kada su te rezultati postavljali na mesto koje ti pripada.

Nije ovo tekst o jednoj od žena u dugačkom nizu nezaposlenih, egzistencijalno, stambeno i na svaki drugi način ugroženih. Ovo je samo šlagvort za priču o onome što se dešavalo ili se nije dešavalo mnogo decenija pre nego što se neko nađe u bezizlaznoj situaciji.

Nije bezuslovno dobar roditelj onaj koji voli svoje dete i koji se odriče ovoga ili onoga da bi tom detetu kupio ovo ili ono, da bi ga iškolovao, da bi mu napravio kuću, kupio stan, kola… To skoro da može svako. Ili je bar do skora mogao.

Dobar roditelj je onaj koji je svom detetu podrška u svakom trenutku, koji se trudi da ga razume čak i onda kada ga ne razume, koji može da prihvati i njegove neuspehe i padove, njegove promašaje i pogrešne korake, njegove niske domete i neostvarene poduhvate. I pri tome, dobar roditelj svom detetu, bilo ono najbolje ili daleko od najboljeg, uvek uliva samopouzdanje, podstiče moral, bodri ga da ide dalje. Uči ga da voli sebe, jer samo ako potpuno, iskreno voli sebe, znaće da na pravi način voli i druge. Da se ne podmeće uvek samo zarad prihvatanja u društvu, da se ne žrtvuje zarad onih koji ne zaslužuju njegovo drugarstvo i prijateljstvo, da zna i granicu davanja i granicu primanja. Da razlikuje prihvaćenost u društvu od iskorišćavanja.

Nije dobar roditelj onaj ko svom detetu pruži sve ili skoro sve, ali zato ne propušta priliku da mu, nasamo ili pred drugima, i dok je mali i dok raste … a vrlo često i kada odraste, ponavlja: “Ma šta si bre ti, ja sam… da nije mene… “.

Nije dobar roditelj onaj koji vraća dugove i trpi gladan da bi mu dete otišlo na ekskurziju, a onda mu čitavog života to prebacuje, često očekujući da zapostavi i svoj život i sebe i svoju eventualnu porodicu, zbog te ekskurzije i tog duga. I te svoje žrtve na koju ga niko nije prisiljavao.
Dobar roditelj je onaj koji će reći detetu- ove godine nećeš na ekskurziju jer nemamo para, ali ćemo zato štedeti da bi naredne otišao.

Nije dobar roditelj onaj koji će “otrpeti” da bi detetu kupio markirane patike poslednje serije, da bi mu to natakao na nos već prvom prilikom kada ne donese očekivanu ocenu ili diplomu. Dobar roditelj će kupiti one patike zbog kojih niko i ništa neće trpeti, a detetu će objasniti da vrednost čoveka nije u markama koje natakne na sebe da kao rogovipričaju o njegovoj vrednosti, već je vrednost čovekova u plemenitosti, dobroti, u znanjima i veštinama koje stekne u životu. Pa ako ocene i rezultati i ne prate zalaganja i trud uložene u njih, to nije razlog za kritiku i očajanje, već samo podstrek da se učini malo više i da se otkriva u čemu se na tom putu razvoja greši.

Ne može da bude dobar roditelj onaj čije dete ne ume da voli i da ceni sebe. Ne može da bude dobar roditelj onaj čije dete nema samopouzdanja i povlači se u sebe jer se ne snalazi u društvu. Kao što nije dobar roditelj ni onaj ko za svoje dete uradi sve ono što bi samo trebalo da zna, ume i može da uradi zdravo, pravo, normalno i sposobno dete.