Ovih sedam rok pesama su obeležile odrastanje u Jugoslaviji

Nije da rokenrola nije bilo u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, bilo je tu veoma kvalitetnih i popularnih grupa, ali kao da je falio taj rokenrol za široke narodne mase…

Šta god da kažete o Bijelom dugmetu, nećete pogrešiti. A i o Goranu Bregoviću. Uglavnom, činjenica je da su za vreme svog postojanja (a bilo je to od 1973. do 1989) bili jedna od najpopularnijih rok – ili-kako-već – grupa svih vremena u SFRJ.

Brega selektor i kapiten

Za deceniju i po zvaničnog postojanja, BD je izdalo devet albuma, promenilo trojicu pevača i skoro pa jedan ceo fudbalski tim ostalih muzičara. Čitaj, u grupi je bilo jedno devet što basista, što klavijaturista, što bubnjara. Samo je Brega bio jedan i jedini. Od početka, pa do kraja.

A ovo je tekst o početku.

Tekst o tome kako ih je jedna pesma lansirala među zvezde.

Šta je to bilo toliko dobro – ili-kako-već – u toj Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac, pa su se u ono vreme mnoooogi primili? Šta se to raji svidelo?

Ono, kad on nju na početku pita: Jesi l‘, mala, ljubila do sada? Pa joj, a da ona još i ne stigne nešto da kaže, odgovori sa: Jesi, jesi, al‘ Bosanca nisi! I onda dođe onaj vrhunac kad on njoj kaže: Voljećeš me ti, to znaj, što je kasnije u crnogorskoj interpretaciji – ali ne u pesmi nego u vicu – glasilo: ja se tebe sviđam, a ti mene?

Bilo kako bilo (a tako je bilo), nije da Bijelo dugme nije i pre Bosanca imalo neke stihove i hitove. Ma šta ko danas mislio – jeste.

Uglavnom, Bijelo se dugme pre tih četrdeset i kusur godina pojavilo kao nešto, pa hajde da se kaže, novo. Zakoračilo je na prag popularnosti, pokucalo i otvorilo vrata i ušlo u hol slavnih. Sve ostalo su činjenice. Broj objavljenih pesama, prodatih albuma i odsviranih koncerata.

Miroslav, Šaban, Brega

Danas će većina onih koja je odrastala uz pesme Bijelog dugmeta reći da je sve to bilo – seljački. Pastirski rok ili kako već. Iskoristiće definiciju – i to veoma preciznu i lucidnu – novinara Dražena Vrdoljaka, a ta će etiketa pratiti Bijelo dugme do dana današnjeg.

Bilo je to vreme kad se muzika delila na narodnu i zabavnu. Ljubitelji prve imali su svoje idole, pevače, predstavnike. Imali su svog Miroslava Ilića, na primer. On je, slično kao i oni, tugovao za Devojkom iz grada… Znate ono, momak krene da je prati ulicama dugim, a onda se razočaran, kad je vidi s drugim, vrati u selo. Ne Miroslav, nego junak pesme. Miroslav je ostao, evo ga još u gradu i još peva.

Osim Miroslava, oni koji su nosili zastave narodnjaka, imali su i svog Šabana Šaulića. Sa namerom dođoh u veliki grad, pevao je Šaban. Evo ga peva i dalje, već četrdeset sedam godina. I to je himna svih onih koji su u grad pošli, došli i uglavnom ostali.

E, a s kakvom su namerom u veliki grad došli oni koji baš i nisu bili za Miroslava i Šabana, to ni oni sami nisu znali. Nisu imali pojma. Ali je očigledno znao Bregović! Komponovao im je nešto što je i selo i grad. Nešto kao predgrađe, ali nije ni to. To je samo rokenrol! Jugoslovenski.
Dao im je nešto.

Bijelo dugme im je bilo to nešto. Čim im se pojavio prvi album, a bilo je to 1974, imali su hitove poput: Kad bih bio bijelo dugme, Selma, Ne spavaj, mala moja…

A onda je došla sledeća godina i sledeći album i… raja je, što reko Rambo, krenula da se pali i žari: Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac.

To je pesma posle koje ni za Bijelo dugme, ni za one koji su slušali zabavnu muziku više ništa nije bilo isto. Pastirski rok se raširio Jugoslavijom.

Nepuna četiri minuta (3.52) bila su odskočna daska za Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš, Bitanga i princeza, Doživjeti stotu…

Naravno, Ðurđevdan će ostati ubedljivo najpopularnija pesma Bijelog dugmeta od svih osamdesetak, koliko su snimili, ali sve je krenulo od one Tako ti je, mala moja. Da, baš tako!

2 Računajte na nas – Ðorđe Balašević

Došao je tiho, nezvano, sam… Stao je pred mikrofon i, naoko snebivljiv i stidljiv, otpevao more politički angažovanih pesama. A nije bio roker

Pa, okej, U razdeljak te ljubim je te, sada već daleke 1977, bila jedna simpatična pesmica, za ono vreme veoma golicljiva. Ali nimalo pretenciozna i ambiciozna. Momak po imenu Đorđe sklepao je stihove, iskomponovao melodiju i sa svojom grupom Žetva sve to lepo otpevao, a to se prodalo u, pazite sad – skoro 200.000 primeraka!

E, da je ubio Tita…

Tad je Jugoslavija čula za Đorđa Balaševića prvi put.

Drugi put to je bilo posle pesme Prva ljubav, 1978, a odmah zatim, iste te godine, i treći put. Kad je svima definitivno objasnio da na njega može da se računa. Kao na perspektivnog i talentovanog mladića.

Je li Računajte na nas pesma prekretnica Đorđa Balaševića? Jeste. Je l‘ ga je ta pesma ljuljnula u orbitu? Jeste. Je l‘ bio popularan od Vardara pa do Triglava posle te pesme? Jeste. Je l‘ i danas ispašta zbog nje? Jeste, ispašta.
– Pa da sam tad ubio Tita, dosad bih ga odrobijao i izašao s robije! – odgovorio je jednom prilikom Balašević na konstantne napade – zašto je uopšte napisao tu pesmu. Pa, bilo je takvo vreme. Dečko je imao 25 godina, bio je pun entuzijazma, kakav i imaju ljudi u tim godinama.

Tad su svi rođeni pedeset i neke u Jugoslaviji bili puni entuzijazma. Ili čega već. Danas im je pun kufer svega, ali to je već neka druga pesma.

Bagrenje i Vasa

Kako god da je bilo, Računajte na nas bila je toliko popularna pesma da niko pojma nema (nije isključeno da se ni sam Balašević ne seća!) šta je te 1978. bilo na drugoj strani ploče! Teško da je iko pojurio u prodavnicu PGP RTB da bi kupio ploču zbog pesme Strašan žulj. Ovu pesmu teško da znaju i najzagriženiji fanovi Panonskog Mornara. A njih je bilo, i ima ih i danas, od Vardara pa do Triglava, kolika je – u jednoj drugoj pesmi – bila ta Jugoslavija.

Balašević je mnogima stao na žulj, ne samo tom pesmom (ne Žuljem nego nezvaničnom himnom mladih SFRJ, kako su ondašnji politički aktivisti nazivali Računajte na nas), već i mnogim pesmama posle, ali i to je neka druga pesma.

I kad bi sada ovde krenulo nabrajanje svih hitova Đorđa Balaševića, oteglo bi se to u beskraj. I kad bi se krenulo s nabrajanjem svih ostalih pesama prekretnica, i to bi se oteglo odavde do…, pa bar do poslednje strane ovog lista. Jedna od onih koje su ga obeležile – i zbog koje je takođe morao da se pravda i da objašnjava zašto ju je napisao – jeste Ne lomite mi bagrenje. Pa onda ide Vasa Ladački… Znate l‘ Priču o Vasi Ladačkom? Ta kako je ne biste znali, toliko se puta vrtela na radiju.

Sve u svemu, svako ko je proživeo makar deset godina u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji znao je reči pesme Računajte na nas. Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže!

Računajte na nas nije obeležila samo Balaševića (njega najviše kao najvećeg krivca) već i sve rođene pedeset i neke. Zapravo, politika ih je obeležila, a ovo je bila politički angažovana pesma.

Obično politički angažovane pesme imaju svoj rok trajanja: postoje koliko i politička opcija o kojoj se peva(lo). Posle sve to nestane.

Jugoslavija odavno više ne postoji, ne računajte na nju.
A ne računajte više ni na one iz pedeset i neke! Svi su pred penzijom. Ako već ne oru nebeske njive…

3 Lutka sa naslovne strane – Riblja čorba, Bora Ðorđević

Godinama je Riblja čorba koncerte počinjala svojom prvom velikom pesmom. Ona ih je napravila jednom od najvećih rok grupa svih vremena u Jugoslaviji. Sad su neka druga vremena i moderne su neke druge lutke/prostitutke

Daješ da te vole glumci, režiseri… Ovako je počinjalo skoro svako opijanje u parku, ili gde se već mladež okupljala, pa se uz jednu raštimovanu gitaru i nekoliko flaša piva ili vina kretalo u svet muzike i svet odraslih, ozbiljnih, zaposlenih…

Lutka sa naslovne strane pesma je kojom je počinjalo prvo tinejdžersko tugovanje za tamo nekom koja se dala tamo nekom… Ono kad imaš, recimo, šesnaest ili sedamnaest godina, mrziš narodnjake, a mrziš i tu koja te ostavila, pa sedneš s ortacima iz škole ili kraja, pa zapevate, onako promuklo, imitirajući Boru Đorđevića iz mlađih dana.

Šta je pesnik hteo da kaže

Pesma Lutka sa naslovne strane nije – reći će mnogi rok kritičari – najbolja pesma Bore Đorđevića i Riblje čorbe, ali je najvažnija. Bila je – prva i odmah hit!

Pisao je Bora, kao mlad i talentovan, mnoge druge pesme. I za sebe i sve grupe u kojima je bio, ali je Lutka bila pesma koja ga je prva proslavila.

Recimo, narodnjački hit u izvođenju Marinka Rokvića I pijan i trezan pesma je koju je Bora kao veoma mlad dao nekim momcima rokerima iz rodnog Čačka, ali njih to nije proslavilo. Nije ni Boru. Kao što ga nije toliko proslavilo ni pevanje u Ranom mrazu i Suncokretima.

Ali se onda, kaže priča, avgusta 1978. našao s Mišom Aleksićem i Rajkom Kojićem u legendarnom „Šumatovcu“ i sastavio Riblju čorbu. I odmah su imali hit. Krajem te godine objavljen im je singl, na A strani je bila Lutka, a na B pesma On i njegov BMW.

Lutka sa naslovne strane definitivno nije bila Jedna Žena kojoj je pesma bila posvećena. Ma šta ko o tome mislio i onda i danas. Jer, mnogo godina kasnije, sam Bora Čorba će u svojoj knjizi Šta je pesnik hteo da kaže objasniti ko je zapravo bila ta Lutka:
– Reč je o više ličnosti spojenih u jednu i čije su životne priče slične – tako je objasnio i zapušio usta svima koji su to bolje znali od njega.

A njemu su, dok je bio mlad i angažovan i buntovan roker, mnogi pokušavali da zapuše usta. Zbog onoga što je lajao. Zbog vređanja junaka socijalističkog rada, zbog ismevanja boraca, prvoboraca i kojekakvih trbuhozboraca… Mnoge je, žalili su se, u ono vreme potkačio mnogim svojim stihovima, pa je završavao i na sudu. Takva su vremena bila. Sudilo mu se za pesmu Na Zapadu ništa novo, recimo. A osuđivalo ga je kompletno konzervativno/socijalističko društvo. I ništa, sve to prođe…

Biće bolje. Valjda…

Ostani đubre do kraja, Dva dinara, druže, Ravnodušan prema plaču… vrte se i danas te pesme, sećaju na onu rokersku Riblju čorbu, na rokerskog Boru Čorbu, na vreme kad je bilo nekakvog bunta, makar u stihovima.

Zapravo, iza Bore Autora Đorđevića ostalo je sasvim dovoljno pesama za pamćenje, i pevanje. Uglavnom su to ljubavne pesme, one angažovane je pregazilo vreme, kao i sve što je angažovano i za jednokratnu upotrebu jednom pregazi vreme.

Mada, Na Zapadu ništa novo kao da je nova pesma, kao da je i dalje aktuelna. I dalje se kao mantra ponavljaju stihovi: Biće bolje, neko viče… Biće bolje, biće bolje.

A Anđeo kao da još nije skinuo paučinu s očiju, pa ne vidi prizore potresne, ne vidi nesrećne i bolesne, ne vidi ovaj čemer, smrt i jad…

Godinama je Riblja čorba sve svoje koncerte počinjala sa: Daješ da te vole glumci, režiseri… Da se zna kako je počelo. A kako se završilo, možete videti na TV Pink, u emisiji „Pinkove zvezde“, gde je Bora Čorba jedan od članova žirija.

4 Maljčiki – Idoli, Vlada Divljan / Srđan Šaper

Trebalo je da Maljčiki budu parodija na socrealizam, na proletere koji su s jakim entuzijazmom u cik zore ustajali i odlazili radosni na posao, gradeći bolje društvo i državni sistem. I bila je

Čulo se u Beogradu za neku grupu nekakvih talentovanih dečaka još prvih meseci osamdesete godine (prošlog veka, dakako). Čak su bili izdali i singl ploču (za ove mlađe, USB generacije, to vam je ploča na 45 obrtaja u minutu, samo manja od one velike – LP – a šta je gramofonska ploča, proguglajte, da ne gubimo vreme). Dakle, pročulo se da su se pojavili nekakvi Idoli i da mnogo dobro zvuče, a tek što su im pesme hitovi – to tek da čuješ!

Idoli su počeli furiozno. Zvanično su nastali marta 1980, a već posle mesec dana objavili su malu ploču. Na A strani bile su pesme Retko te viđam sa devojkama i Pomoć, pomoć, a s druge, B strane, recitacija/poema Poklon. Tu ploču, sa tri pesme, izdao je tada popularan časopis Vidici, besplatno, kao poklon čitaocima. Nedugo zatim, tadašnji zagrebački „Jugoton“ zove ih i objavljuje im singlicu, na kojoj su na B strani Maljčiki.

Legenda kaže da je pesma koja ih je onako baš, baš izdigla, pesma posle koje su za Idole čuli u svakom sokaku – ti čuveni Maljčiki (u prevodu, Dečaci) – da je ta pesma imala stihove:

Kakane zore bude me iz sna, kakana jutra, kakan sam i ja…

Od Vardara pa do Triglava…

Za ovo nije potreban prevod. E, ali je bio potreban cenzor, i to u „Jugotonu“, koji je od Vlade Divljana, Srđana Šapera i ostatka ekipe tražio da se stihovi – promene. I tako su, opet kaže legenda, kakane zore postale – plamene!

Plamene zore bude me iz sna, fabrička jutra, dim iz dimnjaka…

O, da! I tu je i takvu pesmu znao svako od Vardara pa do Triglava. Nije morao da se ima gramofon (to je sprava za reprodukciju zvuka s ploča, velikih i malih, op. aut.), dovoljno je bilo imati tranzistor (to je isto kao ovo danas na pametnim telefonima, samo bez slušalica. I sa OVOLIKIM baterijama; koje su trajale i po sedam dana!). Dakle, dovoljan je bio tranzistor jer nije bilo radio-stanice koja je držala do sebe a nije puštala Maljčike.

Baš nekako sovjetski

Retko te viđam sa devojkama i Pomoć, pomoć bili su hitovi, već je publika bila čula za te neke Idole, pevušila se ova prva, neobična pesma gde god, bila je i na top-listama i po radio-stanicama, ali su Maljčiki postali hitčina koja se čula do krajnjih granica Sibira.

Klincima je ponuđeno nešto novo, nešto što nije klasičan jugoslovenski rokenrol, ma šta to danas značilo, već pesma koja ih je prodrmala. A prodrmala je i starije generacije – onog prosečnog proletera, koji je bio preponosan na preduzeće u kom radi. To se tada zvalo RO – Radna organizacija.

E, ali tadašnji proleter, junak socijalističkog rada, nije znao sprdaju li se to Idoli sa socijalizmom, radom u fabrici ili šta? Nije da je pesma loša, čak je i melodija onako baš sovjetska/komunistička, pevljiva je, vesela i to, ali… Gde to ima da tamo neki zabavnjaci pevaju pesmu o radu i radnom čoveku? Kad ono – eto, ima!

Divljan i Šaper su želeli, kaže priča, da naprave svojevrsnu parodiju na tadašnji socijalistički realizam, na junake socijalističkog rada, na likove koji bi dali – ako treba – i život i platu i regres i trideset dana godišnjeg odmora (!) samo da državi, odnosno zajednici, bude bolje.

Čini se da su uspeli.

A pesma je i dalje aktuelna. Još ovom zemljom jedan udarnik udarnički – ali ne kao da je udaren! – ide i peva: Visoke peći potpaljujem ja!

Okej, važno je pomenuti i da su Idole činili Vlada Divljan (1958-2015), Srđan Šaper, Nebojša Krstić i Zdenko Kolar (kao ključna četvorka), ali je važnije to da su pesmu kojom su pokušali da nas probude iz sna napisali, udarnički i zajednički, Dečak Vlada Divljan i Srđan Šaper.

5 Zenica bluz – Zabranjeno pušenje, Dr Nele Karajlić

Došli su iz garaže, uzeli instrumente, Onaj Prorok Sa Velikim Ustima zgrabio je mikrofon i onda su stali na binu i rekli: Sad ćete da vidite kako se zajebava

Napišeš pesmu – u ono vreme, u onoj i onakvoj Jugoslaviji – kako ubiješ čoveka koji ti je, s oproštenjem, krečo ženu i to postane hit nad hitovima!

Zabranjeno pušenje je, kad se sa albumom Das ist Walter pojavilo na pozornici – a bilo je to sredinom 1984. godine – razbucalo u paramparčad dotadašnju rok muzičku scenu SFRJ. Niko nije znao šta nas je snašlo! Bile su to neke teme do tada neotpevane. I neopevane: pesma o rudarima, na primer (Put u središte rudnika Kreka Banovići), ali je sve rasturila Zenica bluz, jedna pesma veoma vesele melodije koja govori o tome o čemu govori. Ubiješ, osvetiš se, odležiš, a Hakija, taj koji je zbog krečanja tuđe žene morao biti ubiven, neće se vratiti sa Bara, jer se s centralnog sarajevskog groblja niko nikada nije vratio. Pod uslovom da je tamo odnet kao mrtav čovek. Niko se mrtav ne vraća ni sa jednog groblja, to je valjda jasno.

A jasno je valjda i da je jedna takva grupa, s jednom takvom montipajtonovskom pesmom, morala da postane popularna na Balkanu, gde je čakija, pa ajde da tako kažemo, nacionalni instrument.

Kakav pevač

I dok je onaj deo Juge koji preferira rok tih godina bio uljuljan pesmama EKV, Partibrejkersa, KUD Idijota, pa i Riblje čorbe, Parnog valjka i Atomskog skloništa, iz Sarajeva je tutnjalo nešto što se zove Zabranjeno pušenje. Sa svojim pogledom na stvarnost.

Manje-više, sve gore pomenute grupe imale su kvalitetne pevače, koliko to rokenrol zahteva, samo je čovek od kog je pretila opasnost da na svakom nastupu proguta mikrofon koliko je kao Džeger zevao (dok je pevao) bio sve samo ne – pevač!

I taj glas… taj glas Nenada Jankovića, alias Dr Neleta Karajlića… pa to je bio sve samo ne glas pevača! Tipično pankerski, ali na sarajevski način. Njuprimitivno. Što se odlično primilo u celoj Jugi, ali sa zadrškom. Jer nisu odmah svi ukapirali šta je to pesnik iz Sarajeva hteo da kaže.

A imao je da kaže mnogo toga. I ima još: eno ga sad piše knjige i vesti kažu da mu odlično ide. Vidi pod Fajront u Sarajevu („Laguna“).

No, da se vratimo pesmi koja ga je održala (njojzi hvala). Priča kaže da Zenica bluz čak nije ni trebalo da se nađe na tom prvom albumu. Ali se, ipak, nekako našla. I nije da se bez Zenice Pušenje ne bi vinulo među popularne i slavne, ali je sa Zenicom probilo oblake. Nema te top-liste rok muzike u bivšoj SFRJ na kojoj 1984. nije bilo ovog hita Zabranjenog pušenja.

Koje je u jednom momentu baš bilo zabranjeno.

Ono kad je – a to valjda svi koji koliko-toliko prate rok muziku na ovim prostorima znaju – Nele na koncertu u Rijeci rekao onu čuvenu: „Crko maršal“, a dušebrižnici rekli: „Aha, to vređaš Tita, e nećemo tako!“, i onda je Zabranjeno pušenje cenzurisano do daljeg.

Izvukli su se neku godinu kasnije, kad su valjda svi shvatili da je Tito stvarno umro i da nije jedini maršal na svetu. Postoji i firma muzičkih instrumenata s tim činom.

Tužna je naša sudbina

Iza Pušenja ostala je gomila pikavaca, čitaj hitova, koji će nadživeti i sve buduće ratove. Ako ih, ne daj bože, bude. Jer primitivaca koji to žele i priželjkuju uvek je bilo i biće. Ipak, danas, srećom, duvaju/pušu vetrovi mira.

Danas je pušenje zabranjeno skoro svuda. I tek će da bude. I to je Dr Nele Karajlić predvideo još pre trideset i kusur godina, nazvavši grupu Zabranjeno pušenje. A svi mislili – on se zeza.

Loša

Nikad se u SFRJ nije toliko vrištalo kao pred dolazak Plavog orkestra

6 Suada – Saša Lošić / Mladen Pavičić

Plavi orkestar je bio fenomen koji je buknuo, planuo, spržio sve čega se dohvatio, i samo se ugasio. Devojčice koje su pre trideset godina vrištale zbog Loše i ekipe danas su žene u najboljim godinama. Nije im loše. Valjda

Bila je to – svi viđeniji muzički kritičari će reći – jedna pesma ispod svih kriterijuma! Nit tamo, nit ovamo. Niti narodna, niti zabavna, niti… Ništa! Samo nekako vesela, ta Suada. A, opet, taj album, taj Soldatski bal, na kom je Suada bila na prvoj poziciji ploče, prodat je u – više od 1.000.000 primeraka!

Ti si meni sve, ti mi daješ sve, i kad tebe ne ima, teško mi je…

O, kako je to blesavo zvučalo! Ništa pežorativno, ovo je više jedna simpatična odrednica. Kao što su i sve one klinke bile simpatične u svom ludilu zbog četvorke iz Sarajeva.

Vrištanje na sve strane

Saša Lošić je imao devetnaest godina kad je objavljena Suada. I Bolje biti pijan nego star i Good by teens i sve ostale hitove s tog prvog albuma.

Muzikom je počeo da se bavi mnogo ranije, još kao srednjoškolac, ali je sve to bilo uglavnom dečački neozbiljno. Malo je falilo – a o tome se malo zna – da napusti i muziku i pisanje pesama i sve, jer se formiranje muzičke grupe nije poklapalo s njegovim zamislima. A i kritičari nisu bili baš blagi prema nečem što se tek pojavilo i što se zvalo Plavi orkestar.

Ipak, izdržao je i to i odlazak u JNA, a kad se vratio, „plavi momci“ su već imali tri snimljene pesme (gore već pomenute) i žurka je mogla da počne. Objavili su album za „Jugoton“. Sve tekstove je potpisao Saša Lošić, osim „najglavnije“ – nju su, kako to stoji na omotu, napisali Loša i Mladen Pavičić Pava.

Teško da je iko mogao da predvidi onoliku ciku i vrisku i čupanje kose i šta sve ne stotina hiljada devojčica širom Jugoslavije te 1985, kad je Plavi orkestar sa Sašom Lošićem Lošom objavio taj, kažu, najprodavaniji album svih vremena u SFRJ.

Suada je bila pesma koja je pucala na sve strane, sa svih radio i TV stanica, sa svih naslovnih strana smejala su se četvorica tinejdžera iz glavnog grada BiH i sve je bilo haotično i veselo. Ili već tako nekako.

Pred koncert u Beogradu narodna milicija nije mogla da izađe na kraj s razgoropađenim tinejdžerkama koje su htele sve od Loše, Pave i Ćere I i Ćere II: kosu, jaknu, patike, kačket. Bio je to jedan od žešćih stampeda u glavnom gradu Jugoslavije. I svi su vrištali! U stvari, SVE su vrištale!

I to ne samo u Beogradu! Gde god da se Plavi orkestar spremao za koncert, morali su da se spremaju i momci u plavom – da razgrnu masu raspomaljenih devojčica!

I dalje mrzimo nedelju

Ali šta je to bilo u toj Suadi da se klinke (više one, a manje klinci) toliko raspomame i razvrište? Na ovo bi – ako nemaju preča posla – mogli da odgovore sociolozi, psiholozi i, možda, politički analitičari. Pošto oni sve znaju.

A kad smo već kod politike (čak i kad se pomenu „gud baj tins“ stihovi), čini se da – i da nije bilo rata – teško da bi se Plavi orkestar održao. Tinejdžeri odrastu i zabave ih drugi jadi (poso-kuća, kuća-poso, kredit, itd…), nema se vremena za „bubuljičave pesme“, prevaziđe se to. A s druge strane, Plavi orkestar je bio fenomen koji je buknuo, planuo, spržio sve čega se dohvatio, i samo se ugasio.

Suadu valjda više niko ne sluša. Šta je bilo, bilo je. One klinke koje su zbog nje (a zapravo zbog Loše, Pave i braće Ćeramida) vrištale danas su žene u najboljim godinama, supruge i majke. Više ne vrište. Ali mora da se iščuđavaju svojoj deci – kakve to danas gluposti slušaju.

I, da! I dalje mrze nedelju zbog ponedeljka. Da ih neko pita za Lošu, verovatno bi rekle – da, loše se osećaju. Ne zbog Loše nego zbog ponedeljka. I tako već godinama… Loše se osećaju…

Trideset godina je prošlo, a Loša još nije skinuo onu kapu! Ako to nekog još zanima. A njemu za Suadu treba skinuti kapu, jebi ga… što rekli pesnici. Aj‘ ti prodaj nešto u milion i kusur primeraka!

7 Žene i muškarci – Buldožer, Boris Bele

Zbog male jezičke barijere rok grupe iz Slovenije nisu bile masovno popularne u ostatku SFRJ. Buldožer nije pevao na slovenačkom, ali džaba, takođe nije bio mnogo popularan. Dok nisu stali i objasnili (na srpskohrvatskom) da su žene ženstvene, a muškarci pravi muškarci

Oni se nisu napinjali da postanu popularni. Svirali su i pevali svoje, pa ko ih sluša – sluša, ko ih ne sluša – isto dobro.

A oni su bili više nego dobra grupa za svoje vreme. I ispred njega. Buldožer, Slovenija.

Iz te tamo daleke, hlade, ali bratske Slovenije stizalo je na srpskohrvatsko govorno/pevačko područje dosta kvalitetnih grupa tih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka (vidi pod Lačni Franc, Lajbah, Pankrti), ali nisu dobacivali do baš neke masovnosti u SFRJ. Kao što je to bio slučaj s Dugmetom, Čorbom ili, na primer, Pušenjem.

Na slovenačkom

Lačnom Francu, odnosno Zoranu Predinu, recimo, trebalo je jedno četiri-pet godina da cela Juga čuje za hit Ne mi dihat za ovratnik, iako je Lačni Franc i pre toga imao dobre, kvalitetne pesme. Ipak, ta im je bila prelomna. Posle nje mnogi su obratili pažnju na Lačnog Franca.

Slično je i s Pankrtima bilo. Pevali su i Lepi in prazni i Totalna revolucija i Računite z nami (kao parodiju na Balaševića, i to žestoko i pankerski gnevno), ali ih je masovna popularnost zahvatila tek kad su obradili pesmu Bandiera rosa. Doduše, pesma nije bila autorska, već italijanskih partizana.

Avanti popolo, alla riscossa… pevalo je i staro i mlado tad. Naročito mlado.

Ni grupa mladih umetnika pod imenom Buldožer (osnovani još 1975) nije bila naročito zapažena. Osim što su rok kritičari bili oduševljeni kad su ih čuli. I to odmah posle prvog albuma Pljuni istini u oči. S tog se albuma izdvojila pesma Život, to je feferon (tekst napisao Marko Brecelj), a sa albuma Zabranjeno plakatirati (nema nikakve veze sa Srbijom 2016!) pesma Doktore, pomozite.

I tu ih je kritika izuzetno dobro prihvatila, ali masovna publika nije. Da su u to vreme postojale ankete, kao ovo danas, i da se postavilo pitanje koliko pesama grupe Buldožer znate, verovatno da bi odgovor s najviše procenata bio: šta je to Buldožer?
E, tako su tada prolazili Boris Bele, Marko Brecelj i ekipa.

Na srpskohrvatskom

E, ali! U Izlogu jeftinih slatkiša, četvrtom albumu po redu, našla se jedna pesma – i to na samo kraju, tek da popuni ploču – posle koje za Buldožer ništa više neće biti isto! E da je tada napravljena anketa koliko pesama grupe Buldožer znate, verovatno da bi 90 odsto odgovora bilo – jednu!

Žene su stvarnost, žene su bajke, žene su žene, žene su majke… Malo ko te 1981. nije znao ove stihove. Žene i muškarci bila je pesma posle koje su za Buldožer čuli i oni kojima rokenrol nije u krvi. Žene i muškarci su se vrteli po svim radio-stanicama i možda slušaocima nije bilo važno ni ko to tamo peva, ni ko je pesmu smislio, komponovao i tome slično, ali im je bilo simpatično da pevuše nešto lagano i neopterećujuće.

Dakle, trebalo je da prođe jedno šest-sedam godina da se rad članova grupe Buldožer omasovi. Bez obzira na to što su oni bili jedna od retkih rok grupa iz Slovenije koja je pevala na srpskohrvatskom, kako se tada zvao zvanični jezik pokojne YU, pa je to kao trebalo da im bude olakšavajuća okolnost za probijanje na tržište i među publiku.

Samo što to – ta potreba za probijanjem i popularnošću – kao da nije bio prioritet Borisa Belea i Marka Brecelja, praktično sive eminencije grupe. Oni su uglavom bili tu (na bini i pred mikrofonom) da se samo dobro zezaju. Pravili su performanse, ismejavali razne društvene pojave, bili Rambo pre Amadeusa, komponovali muziku za film… i, sve u svemu, uživali su za sebe. E, sad, to što je određen broj ljudi i uživao u tome, to im je samo plus.

Veliki plus su im donele Žene i muškarci. Ako ste bar deset godina života proveli u SFRJ, mora da ste barem jednom čuli: One ih mole, one ih mole / da ih vole, da ih vole / jer žene vole, vole žene – samo kad su zaljubljene!

I to je to! Sušta istina. Samo što se pesma ne završava romantično… Takva su vremena bila. Pa kaže:

Muškarci su pravi muškarci (ah, ti muškarci…)

Al‘ umjesto da ih miluju,
da miluju milinu,
da ih grle, da ih svuku –
oni ih tuku i zaključavaju u kuhinju…
„A sada je sve drugačije!“, Jura Stublić, Film.

(Piše: Branislav Bjelica)