CEO RAZRED JE VREĐA I ZLOSTAVLJA JER NEMA NAJNOVIJI TELEFON: „Sedim sama u klupi jer sam siromašna, nepodnošljivo je!“

Devojčica Marina (12) iz zagrebačke osnovne škole zatražila je pomoć razrednog starešine i školskog psihologa koji, iako žele da joj pomognu, u tome ne uspevaju. Marina je samo jedna od hiljade dece koje su mete vršnjačkog nasilja.

– Mama ti je kurva, a tata alkoholičar. Tu rečenicu i hrpu drugih uvreda čujem gotovo svakog dana čim sednem u školsku klupu. Ne mogu više. Svi me maltretiraju. Ceo razred. Kad su završili školski praznici i kad sam se setila da ponovo moram u školu, doslovno mi je pozlilo. Mučno mi je i svakog jutra povraćam… Ne znam šta ću. Strah me šta ću sve čuti dok prolazim pokraj svojih kolega. Sva ta vređanja postala su mi nepodnošljiva.

Sama sedim u klupi jer sam siromašna. Verovatno ću ipak morati da promenim školu jer uopšte ne mogu da se skoncentrišem na učenje – kaže 12-godišnja devojčica, čiji glas drhti dok govori o izolaciji i psihičkom maltretiranju kojem je svakodnevno izložena od strane svih 28 učenika u 6. razredu svoje osnovne škole, piše u autorskom tekstu zagrebački “Jutarnji list”.

Istina je, kaže, da su i razredna i školski pedagog već lani pokušali da reše problem, ali to ide teško. Nakon roditeljskog sastanka obično se malo smire kad je reč o vređanju i omalovažavanju, no ubrzo sve postane isto. A kako je sve počelo?

– Glavni razlog je to što sam siromašna. Mi smo siromašni, a u mom razredu nema nikoga ko je siromašniji od mene. Zato nemam ni “najk” patike ni “dizel” farmerke. Obično nosim ono što preraste moja sestra. Nemam ni “ajfon”. Moj mobilni više ne radi nego radi.

Tako star, naravno, nema niko u razredu. “Nosiš dronjke, pogledaj kako si debela”, čujem gotovo svakog dana od ostale dece iz razreda, a to je samo mali deo uvreda koje čujem na svoj račun. Nije mi baš jasno zašto je to što sam siromašna razlog da se sa mnom niko ne druži ili zašto me stalno vređaju.

Istina, moj tata je obični radnik, ne nosi odelo i kravatu, zato su ga nakon što mi je došao u školu na otvorena vrata proglasili alkoholičarom – nastavlja Marina svoju tužnu priču o psihičkom maltretiranju.

Nije joj jasno ni zašto su joj mamu proglasili kurvom, osim što znaju da će je tako rasplakati. Zadirkivanje i podsmeh jedini su način komuniciranja njenih kolega koji se silno trude da budu što okrutniji i da je drže u potpunoj izolaciji. Kad više nije mogla izdržati maltretiranje, Marina je u jednom trenutku ipak zatražila pomoć razredne.

– Ne mogu reći da mi niko ne želi pomoći, ali zasad je sve bez uspeha. Trenutno idem kod psihologa i čini mi se da ću ipak promeniti ne samo razred nego i školu jer i u drugim razredima znaju šta mi rade pa nekako ne verujem da bih i kod njih bolje prošla – objašnjava Marina. Mora se priznati da bi njen školski dan teško podneli i odrasli.

– Dok traje odmor, ja sedim na svom mestu u razredu. To je bolje nego da stojim sama na školskom hodniku s obzirom na to da niko ne želi da mi se približi osim što u prolazu dobace: “Šta je, šta gledaš, hoćeš i ti ovakav mobilni?

Slikaću te u tim dronjcima da se vidiš kako si lepa!” Najgore mi je kad to rade na času. Profesorka me prozove da odgovaram, a oni se smeju, krevelje mi se i kao slikaju telefonom.

Dok profesor ne gleda, gađaju me papirićima. Nedavno je trebalo da profesorki pokažem domaći zadatak iz hrvatskog, ali nigde mi nije bilo sveske. Sakrili su mi je u drugom razredu u ormar. Slučajno ju je nakon nekoliko dana našla jedna profesorka.

Ne mogu da se koncentrišem na odgovaranje jer oni stalno nešto izvode, došaptavaju se i prstom pokazuju na mene – vrlo verno opisuje sadizam svojih školskih kolega i atmosferu u svom razredu. Gotovo svako jutro pre škole povraća od pomisli koje su nove uvrede smislili za taj dan.

Na pitanje da li je tuku Marina odgovara odrično. Ipak, dodaje kako joj se čini da bi joj ponekad bilo lakše da je udare nego da je vređaju i stalno joj turaju pod nos da to sve čine samo zato što je siromašna i nema sve one pomodne novotarije koje njima njihovi roditelji mogu kupiti. Trenutno joj pomažu psiholozi, mama i razredna.

– Ako promenim školu, možda ću moći da se upišem u razred u koji idu dve moje prijateljice iz ulice pa će mi biti lakše jer ću imati s kim da razgovaram – budi se malo optimizma u Marini.

Kaže kako je lani nekako izdržala, ali što vreme više prolazi, to joj je teže.

– Pre početka nove školske godine razmišljala sam da više uopšte ne idem u školu jer mi je nepodnošljivo. Znam da je osnovna škola obavezna, ali ovako je nikad neću završiti. Njih 28 u razredu svaki dan smišlja nove užase kojima će me vređati i maltretirati, a ja to sve teže podnosim – drhtavim je glasom Marina završila svoju tužnu priču za “Jutarnji list”.